Historija Yugoslavije: PRIPREME ZA UBISTVO STJEPANA RADIĆA I NJEGOVIH SARADNIKA

Pripreme za ubistvo Stjepana Radića i njegovih saradnika u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine (nabavka preciznog revolvera; sprečavanje Stjepana Radića da ode na konferenciju Interparlamentarne unije već da 20. juna 1928. godine svakako bude u Beogradu; predsedavanje skupštinskim sednicama protivno skupštinskoj proceduri, koju je predsednik Narodne skupštine dr Ninko Perić kao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu morao poznavati) – do detalja su istražene u hrvatskoj istoriografiji16. To je dalo osnove za zaključak, koji sa hrvatskim dele i drugi istoričari, da je atentat bio naručen i organizovan, mirno i hladnokrvno izveden, sa sigurnošću njegovih izvršilaca. Izvršioci su bili poznati, uži krug zaverenika – takođe. Što se tiče nalogodavca, niti su vodile ka dvoru, to jest ka kralju Aleksandru. Ali, u ovom, kao i u drugim političkim ubistvima, nije bilo direktnih dokaza, iz jednostavnog razloga što se ta vrsta dokaza nikada ne ostavlja.

Posebno podrobno istražena je atmosfera koja je stvarala psihološki i politički ambijent za ubistvo, ona priprema javnosti koja je prethodila i drugim političkim ubistvima u Srbiji.17 Počelo je sa glasinama u čaršiji. Na više mesta se moglo čuti: Ubijen Radić. Zatim je reč ubistvo postala frekventna. Antijugoslovenski raspoložen, glavni urednik „Politike“ Milan Gavrilović uticao je na njeno pisanje koje je stvaralo „zlu krv“ između Srba i Hrvata. A „Jedinstvo“, lični organ predsednika vlade Velje Vukićevića, koji ga je finansirao iz dispozicionih fondova kojima je on upravljao, izašlo je sa otvorenom pretnjom ubistvom vođama Seljačko-demokratske koalicije, Stjepanu Radiću i Svetozaru Pribićeviću.

Drska pretnja „Jedinstva“ bila je i posledica tesnaca u kome se vlada nalazila. U Narodnoj skupštini na dnevnom redu su bile Netunske konvencije sa Italijom. One su nanosile štetu državnim interesima u Dalmaciji, Hrvatskom primorju i na ostrvima. Posebno su bili ogorčeni Hrvati. U Beogradu (31. maja 1928. godine) došlo je do demonstracija sa parolom Dole fašizam!, Dole Musolini!, Živela Dalmacija!, Živela jugoslovenska Rijeka! U nasilju koje je upotrebila žandarmerija stradao je veliki broj demonstranata. Oipozicija je tražila otvaranje rasprave i ostavku vlade.

Vukićevićevo „Jedinstvo“ je (14. juna 1928), dve nedelje pre krvoprolića u Narodnoj skupštini objavila članak sa naslovom preko cele strane: „Sa svinjama se može samo njihovim jezikom razgovarati“. Potpisani autor je najavio „da će padati glave izdajnika i nevaljalaca, ako bude nužno, ali će se red u zemlji i autoritet parlamenta održati“. U nastavku članka citirao je jedno svoje pismo (1922) tadašnjem pukovniku Pavlu Juzbašiću: „Onda Vam je prva dužnost da Svetozara Pribićevića u Beogradu i Stjepana Radića u Zagrebu, ubijete“. Ni druga strana nije ostajala dužna. Radićev list „Narodni val“ je (16. juna 1928), između ostalog, pisao: „Tako mogu pisati samo balkanski hajduci“…

Da se katastrofa sprema znali su i mnogi radikalski poslanici. Na osnovu njihovih upozorenja, Radić je samo 22 sata pre atentata, telefonski, iz Beograda poslao „Narodnom valu“ članak „Pakleni plan Velje Vukićevića“:

„Jedan od radikalskih prvaka, narodni zastupnik i bivši ministar, javio mi je da je Velja Vukićević tako bijesan, da je spreman na sve. Od ove riječi na sve, upravo se naglašuje da neće birati ni sredstva da ostane na vlasti. I zato ono šta je njegov list Jedinstvo pisao, da Radića i Pribićevića treba ubiti, nije nažalost samo puka prijetnja. Još nije bilo situacije, koja je bila ovoliko divljačka i ovako protivna svim pojmovima politike i parlamentarne borbe(podv. L.P.). I zato su nekoliki radikalni prvaci odlučili protiv svemu… tome ustati javno u parlamentu…“

PUCNJI U NARODNOJ SKUPŠTINI

Zagovarana najpre u čaršiji i štampi, uz ličnu diskreditaciju Radića, ideja ubistva je na velika vrata ušla i u Narodnu skupštinu. Uoči krvoprolića (19. jun 1928) grupa od 23 poslanika na čelu sa Punišom Račićem podnela je predlog da se Stjepan Radić uputi na lekarski pregled jer njegovi postupci „izazivaju jaku i opravdanu sumnju da je on normalan čovek“ – s ciljem „da bi se izbegli događaji koji mogu nastupiti“.18 A na sam dan ubistva, među poslanicima se moglo čuti: „Danas će Radić biti ubijen“. Rasprave su naterale više istoričara na zaključak da je Skupština ličila na „balkansku krčmu“. Te su rasprave vrlo precizno registrovane u Stenografskim beleškama Narodne skupštine i u tadašnjoj štampi. Njihova violentnost impresionirala je istraživače, čak i mnogo kasnije, zasenila je i njihovu političku suštinu. Teške reči izgovarane su u ime jedne politike, moglo bi se reći čak u ime jednog već kriminalizovanog ideala čiji su zastupnici, pozivajući se na narod, branili interese jedne kamarile. U svakom slučaju, atmosfera uoči krvoprolića bila je takva da su saradnici i prijatelji savetovali Stjepana Radića da fatalnog dana ne ide na skupštinsku sednicu. On je ipak otišao i sednicu pratio bez upadica. A radilo se o njegovoj glavi.

Radikalski poslanik sa Kosova Toma Popović, obraćajući se zastupnicima iz Hrvatske, rekao je: „Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić koji bruka hrvatski narod, i dalje produži sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde… Ja vam, gospodo, to kažem i ja vam to jamčim… Za to neće biti kriva Srbija, neće biti krivi Srbi nego ćete biti krivi vi, koji niste dresirani. Sramota je da takvi kakvi ste, da ste došli u Narodnu skupštinu. (Graja, protesti i lupa u klupe ne prestaje kod opozicije.)“19

Puniša Račić je samo čekao povod, i dobio ga je u jednoj upadici dr Ivana Pernera, koju, kolebaju se očevici, nije sigurno ni da je dobro čuo a još manje razumeo. On je, sa skupštinske govornice, pre nego što će početi da puca, rekao:

„Gospodo, od kako sam se ja umešao u ljude, kad sam postao čovek (smeh), ja nisam nikada u svojemu javnome radu izgubio iz vida ni jedan momenat da čuvam interese srpskog naroda, interese svoje Otadžbine.

Izjavljujem, pred vama svima da nigda srpski interesi kad ne pucaju puške i topovi nisu više bili u opasnosti nego sada. (Velika graja.) I, gospodo, kao Srbin i narodni poslanik kad vidim opasnost prema svojoj naciji i Otadžbini otvoreno kažem da ću upotrebiti drugo oružje, koje treba da zaštiti interese Srpstva.

Ima nekoliko godina, od kada je trebalo da se naša država konsolidira, kad je trebao naš narod da iskoristi što je stekao u ratu svojim junaštvom (podv. L.P.) i vjernošću prema saveznicima, dotle je jedan deo našega naroda upotrebljavao, što je najgore, klevete da omete sređenje i izdaje interese našega naroda i ove naše zemlje“.20

Na ovom mestu, Račića je prekinuo besmislenom upadicom dr Ivan Perner: „Opljačkali ste begove“. Račić je zatražio od predsednika Narodne skupštine da kazni Pernera, „ili ću ga ja kazniti“ – rekao je. Zapretio je poslanicima: „Ko god pokuša da se stavi između mene i Pernera, poginuće“. I pucao u Pernera. Predsednik Narodne skupštine rekao je samo: „Prekidam sednicu“. A stenografi su zabeležili: „Sednica je prekinuta u 11:20 časova“.21Tu prestaju Stenografske beleške.

Puniša Račić je nastavio da puca. Na mestu je ostao mrtav dr Đuro Basariček. U bolnici je odmah umro Pavle Radić. Ranjen je Josip Granđa, koji je pokušao da zaštiti Stjepana Radića, koji je bio smrtno ranjen: umro je u Zagrebu 8. avgusta 1928. godine. Istoričari su raspravljali da li je Puniša Račić pucao ciljano ili nasumice. Međutim, sasvim je izvesno da je njegova glavna meta bio Stjepan Radić.

Na osnovu Stenografskih beležaka i izveštaja svojih novinara, „Politika“ je gotovo čitav broj (21. jun 1928) posvetila izveštaju sa ove „istorijske sednice“. A zatim je danima pisala o zločinu. Bilo je nagoveštaja o „neuračunljivosti“ ubice. Registrovana je poseta kralja Aleksandra ranjenom Stjepanu Radiću u bolnici. Njihov dijalog, prema „Politici“ trebalo bi da je ovako tekao – Kralj: „Došao sam da Vas vidim“. Radić: „Hvala, mnogo Vam hvala“ i poljubio mu ruku. Međutim, u sudskom iskazu, koji je dao 14 dana pre smrti, Radić je rekao istinu kako ju je on video: „Sve u svemu je moje duboko mišljenje da je Puniša Račić samo izvršitelj onoga, što je bilo zamišljeno i dogovoreno u jednome dijelu radikalskoga kluba, vjerojatno sa znanjem, a možda i sa odobrenjem predsjednika skupštine dra Ninka Perića i predsjednika vlade Velje Vukićevića“.22 Radićev iskaz vodio je do ministra dvora Dragomira Jankovića, odnosno do samog vrha Dvora koji je ohrabrivao celu hijerarhiju. To osećanje prožimalo je Hrvatsku. Na pogrebu Stjepanu Radiću bilo je 300.000 ljudi, i to masovno prisustvo ljudi „imalo je značaj snažne antisrpske, antivladine i antirežimske manifestacije“.23

 

Posle izvršenog zločina, Puniša Račić je, uzvikujućiŽivela Srbija, živela Velika Srbija, prošao kroz ministarsku sobu, i izašao na ulicu. Čekao ga je automobil sa prijateljem Dragomirom Bojovićem, saučesnikom u pripremi atentata. Sporno je gde je proveo vreme do prijave policiji: u nekom stanu ili vojnom objektu. Posle podne otišao je ministru unutrašnjih poslova dr Antonu Korošcu. Odbijajući da ga primi, jer nije izvršni organ, Korošec ga je uputio u Upravu grada.

Puniša Račić se ponašao sigurno, ne shvatajući da je u organizaciji zločina on samo instrument. Beogradski list „Reč“ (23. jun 1928) opisao je njegov prvi susret sa novinarima pošto je već stupio u zatvor:

„Fijaker je stao… Puniša je izašao i niko ne bi rekao da vidi ubicu. U potpuno novom odelu svetlo-lila boje, sa novim slamnim šeširom i braon cipelama, izašao je Puniša Račić glatko obijan. Ni traga zabrinutosti. Videći da se fotografi spremaju da ga fotografišu, on im se obratio: smešeći se: čekajte da stanem, pa me onda fotografišite. I stao je na prve stepenice i mirno, vedro pogledao u objektiv. Sve je iznenadio izgled ubice, jer su svi očekivali da će biti doveden u lisicama na rukama“.

Facebook Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *