Aleksandar Trifunović: Hrabrost je uvijek lično, a ne pitanje za kolektiv. Ili jesi, ili nisi.

 

Tim prije je teško shvatiti kukavičluk ovdašnjih profesora koji su, za razliku od izostanka kritičkog mišljenja, svoja slaganja sa režimom sramno prečesto i trijumfalno objavljivala i branila. 

Sedmicama u Srbiji, kišnim i subotama okovanim mećavom desetine hiljada ljudi šeta i protestuje Beogradom a sad već i drugim pobunjenim gradovima Srbije.
Pridružuje im se i sve veći broj univerzitetskih profesora. Prvo je ta brojka bila 144, da bi za dva dana preko 600 profesora Beogradskog Univerziteta imenom stalo iza protesta.

Profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu ukazali su na obismešljavanje parlamentarnog sistema i guranje društva u političko nasilje, zastrašivanje građana tabolidinim progonima, prijetnjama, pritvorima sudskim procesima i nasiljem …
Mnogo je slično kao kod nas u Banjaluci, da ne kažem isto.

S tim što je broj profesora koji podržavaju rijetki bunt građana sramno mali. I tako mali, smanjuje se.

Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu Galjina Ognjanov, jedna od potpisnica Proglasa ispod kog se potpisuju tamošnji profesori za NIN kaže, “Obrazovan čovek nesklon kritičkom mišljenju nije intelektualac. Nespremnost za iznošenje kritike jednako je opasna kao i neprihvatanje kritike. I jedno i drugo vodi u jednoumlje. Ćutanje je mnogo veći greh od suprostavljanja mišljenja. Ćutanjem se pokazuje strah, a uplašeni ljudi nisu slobodni. Zato lično ne mogu da prihvatim ni jedan razlog za uzdržavanje od javnog iznošenja mišljenja članova akademske zajednice čija je dužnost da upozore kada vide da vladajuća elita svoj posao ne radi kako treba”

Tako je jednostavno.
Tim prije je teško shvatiti kukavičluk ovdašnjih profesora koji su, za razliku od izostanka kritičkog mišljenja, svoja slaganja sa režimom sramno prečesto i trijumfalno objavljivala i branila.

Sa pokojnim profesorom Milanom Kurepom, jednim od najboljih srpskih i evropskih matematičara, predavačem na beogradskom i mnogim svjetskim Univerzitetima, sam razgovarao tokom studentskih protesta u Beogradu prije skoro 12 godina … bio je jedan od rijetkih profesora koji je demonstrirao sa svojim studentima, policija ga je stizala, bio je slabog srca i dobijao je i batine, nije odustajao….na kraju razgovora, rekao mi je otprilike ovako, znaš Aleksandre, pitaju mene moje kolege, šta ti to treba Milane da ideš po Srbiji, i da, ja to kažem “mečkariš” pričajući ljudima o slobodi i demokratiji, uvek sam im odgovarao, tim svojim nesrećnim kolegama, to nije pitanje za mene, to je pitanje za vas, sebe zapitajte da li ste mogli više i bolje da uradite za ovu zemlju, a ja ću da nastavim da se ponašam kako najbolje umem …

Ostao sam zauvijek razoružan hrabrošću ovog velikog , hrabrog čovjeka …

I zaista, hrabrost je uvijek lično, a ne, pitanje za kolektiv ma kako to mitološka patetika pokušavala da dočara …. dakle, kada posumnjate jeste li ili niste hrabri – sebe zapitajte, nikog drugog

Facebook Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *